Rođenje, udaja/ženidba i smrt su tri najznačajnija događaja u čovekovom životu i njegove glavne odrednice. Svadba predstavlja običajnu i pravnu radnju u formiranju bračne zajednice između dvoje ljudi suprotnog pola, a radi obezbeđenja potomstva, kao i zadovoljenja ekonomskih, društvenih, socijalnih i psiho-fizičkih potreba.
Priča o srpskoj svadbi je priča o srpskom identitetu, o odnosu prema tradiciji, o srodničkim i porodičnim relacijama, o transformaciji obrednih rituala, o mladima, o ženi…
Izložba teritorijalno pokriva prostor današnje Vojvodine, a vremenski period od 18. do polovine 20. veka. Na izložbi su, kroz predmete, scenske elemente, fotografije i tekstove, objašnjeni brojni svadbeni običaji i data njihova tumačenja. Neki od običaja prikazani su scenski. Najveći deo eksponata pripada fondu Muzeja grada Novog Sada, a deo je preuzet iz drugih muzeja, galerija, arhiva, ali i privatnih kolekcija.
Izložba „Hajde, brate, kupi svate – srpska svadba“, autora višeg kustosa Dušanke Marković, biće postavljena u Novom Sadu, u Zbirci strane umetnosti Muzeja grada Novog Sada, Dunavska 29. Svečanost otvaranja zakazana je za četvrtak, 23. februar o.g. simbolično u pet minuta do podne (11⁵⁵). Posetioci će moći da je pogledaju do 18. aprila 2017. godine. Na otvaranju, program će upotpuniti tamburaški ansambl „Zorule“, gajdaš Ognjen Ognjanović i studenti Prve godine glume Akademije umetnosti u Novom Sadu, klasa Nikite Milivojevića.
U okviru izložbe, svakog utorka, biće organizovana „muzejska prela“ u vremenu 19-21 sat, sa interesantnim sadržajem i zanimljivim gostima.
Nešto više o izložbi:
Srpski svadbeni običaji spadaju u najbolje očuvane običaje iz životnog ciklusa. Brojni segmenti svadbenog rituala jesu preživeli arhaizmi iz predhrišćanskog perioda sa izrazito slovenskom konotacijom. Za svadbene običaje Srba u Vojvodini može se reći da čine konglomerat crkvenih pravila, moralnog kodeksa sredine i vekovima temeljenih narodnih običaja. Postoje razlike koje se mogu sagledavati u različitim vojvođanskim regijama – Banatu, Bačkoj i Sremu, a do Drugog svetskog rata i Baranji. Razlike postoje i kada su u pitanju susedna sela, a može se tvrditi da ih ima i od porodice do porodice.
Neki običaji i obredi se neizostavljaju, data im je ogromna pažnja u svadbenoj predstavi, i oni su, zapravo, suština same svadbe. Neki od njih opstaju vekovima, a neki su doživeli velike transformacije. Upoznavanje mladih, provodadžisanje, zagledanje kuće, prosidba i veridba, buklijaši, ugovor, pozivanje u svatove, čin venčanja, kao i rituali koji se izvode u novom domu – deo su tih običaja.
Uobičajeno je bilo da se momci žene između 18 i 25 godina, a devojke su se udavale najčešće posle 16. godine. Nekada se vodilo računa da „ide sve po redu“, odnosno, da se najpre udaju starije kćeri i ožene stariji sinovi. Zbog toga roditelji nisu dozvoljavali mlađoj deci da igraju u kolu i stavljaju nakit, sve dok stariji ne budu u braku. Nakon upoznavanja ili provodadžisanja sledili su sastanci i dogovori roditelja (prosidba, zagledanje kuće, veridba, ugovor).
Najpogodnije godišnje doba za održavanje svadbenih veselja, iz praktičnih razloga, bila je jesen. Nije se venčavalo u vreme postova, sredom i petkom, kao ni subotom (zadušnice – dan mrtvih). Neki od svadbenih običaja imaju magijski karakter, a mnogi imaju religiozno ili polureligiozno obeležje. Razlozi zbog kojih su izvođeni su višeznačni. Najčešće je to činjeno kako bi se obezbedili sreća, zdravlje i plodnost mladenaca, kao i blagostanje domaćinstva (žito, hleb, vino, nakonjče, jabuka, novac…). Postoje verovanja da su mladenci, naročito nevesta, podložni urocima koji im mogu naneti zlo (neplodnost, smrtnost poroda, bolest…). U svrhu odbrane od zlih demona, vršeni su obredi koji imaju zaštitnu ulogu (zaklanjanje i pokrivanje mlade, izvođenje „lažne mlade“, prostiranje belog platna, vezivanje crvenog konca, vraćanje povorke drugim putem, razbijanje čaše). Neki obredi su posvećeni kultu predaka (prelaz preko praga, ljubljenje šporeta i kućnog praga). Postoje i obredi koji treba da obezbede dominaciju jednog od partnera u bračnoj zajednici (pogled neveste pri izlasku iz kuće ka svojoj rodbini, pogled kroz prsten, doticanje mladoženjine noge prilikom venčanja u crkvi).
Veliki broj srpskih svadbenih običaja je, usled savremenog načina života, doživeo promenu, a pojedini od njih su nestali. Kako bismo ih sačuvali za buduća pokolenja i otrgli od iščeznuća i zaborava, potrebno ih je prikazivati i objašnjavati u što autentičnijem obliku. Neki od vidova očuvanja narodnih običaja jesu muzejske izložbe i dokumentarni filmovi. Ukoliko želite da saznate kada i na koji način se nekada venčavalo –koje vreme je bilo najpogodnije za sklapanje bračne zajednice i zbog čega, koliko su svadbe trajale i ko su bili glavni časnici, zbog čega su izvođeni pojedini rituali i koja je simbolika svadbenih obreda – dođite u Muzej grada Novog Sada, na izložbu „Hajde, brate, kupi svate – srpska svadba“ gde ćete pronaći odgovore na mnoga od ovih pitanja.
