Браниоци Тврђаве, припадници Петроварадинске регименте, дејствовали су са одбрамбеног положаја познатог као Борбена линија на који се архитектонски надовезује систем подземних минских галерија.
Приликом продирања непријатељских војника у шанац, првенствено се на њих дејствовало стрељачким плотунима са горње борбене линије на земљаном  заштитном грудобрану − бонети изнад бедема односно бастионског фронта.
Прва борбена линија формирана унутар ескарпе и контраескарпе бедема конструисана је у виду дугачког подземног и засвођеног ходника, фронтално постављеног према шанцу. Из ње се дејствовало такође стрељачким плотунима, али из пушкарница са вентилационим отворима за барутне гасове редно постављеним у нивоу трупа непријатељских војника, који форсирајући опсаду Тврђаве продиру у суве шанчеве фортификације.
Након престанка дејствовања бранилаца Тврђаве, из борбених линија на грудобрану и унутар бедема и бастиона, као и из топарница великих отвора из којих дејствује артиљерија, тврђавска инжењерија приступала је паљењу фитиља у подземним минским пољима, која се налазе испод нивоа шанца, такође редно постављена у односу на ходник борбене линије а садрже бурад са барутом.
Приликом организоване, уједначене и усмерене детонације више подземних минских инсталација које су експлодирале, читаво минско поље испред бастионског фронта а испод шанца, диже у ваздух, елиминише и уједно затрпава велики број непријатељских војника згуснутих у шанцу у намери да форсирају бедеме брањеног бастиона.
За оно време савршено ефикасна одбрамбена инсталација подземног минског система, односно поља, дело је инжењеријског мајора и аустријског племића Алфреда Шредера као пројекат одбрамбеног система целог комплекса. Подземни мински систем Петроварадинске тврђаве грађен је у периоду од 1765. до 1783. године као део, 16 км дугачког и у четири подземна нивоа распоређеног,  система Подземних војних галерија. Подземни мински систем био је један од највећих међу европским фортификацијама.

Петроварадинска тврђава грађена је у периоду од 1692. до 1780. године, уз велике напоре целе Хабзбуршке монархије који су укључивали огромна финансијска средства и велике људске жртве у тешком раду − кулуку током њене изградње, са циљем да ово моћно утврђење заштити границе Царства. С друге стране, биле су добро познате чињенице да је отоманска војска састављена од дисциплинованих и фанатичних ратника чије су војне јединице могле у сваком тренутку да угрозе Тврђаву и продру у њену унутрашњост, укључујући и подземне војне галерије. Сходно чињеницама о великом одбрамбеном значају овог монументалног утврђења и константне опасности од Турака, цео фортификациони систем Петроварадинске тврђаве, поготово њен подземни део, састављен је од низа борбених инсталација које су, између осталог, у форми разних препрека, замки и барикада.
Унутар подземног фортификационог система, на самој борбеној линији  постављене су одбрамбене инсталације попут ове препреке, тзв. барикаде, која има функцију да спречи, односно у крајњој линији успори продирање непријатељских војника, уколико су већ успели да пробију бедем и у јуришу исфорсирају унутрашњи ходник. Браниоци Тврђаве се у борбеном дејству повлаче иза барикаде, коју формирају као препреку, и онда прилазе унутрашњим пушкарницама из којих плотунски дејствују бочно и иза леђа на непријатеља, изазивајући ефекат потпуног изненађења. Фактичка клопка са ефектним неутралисањем надирућих противника, оружаном паљбом и минирањем магацинских простора са барутом ствара физичко-техничку  препреку и општу пометњу у противничком надирању. Барикада зауставља даљи продор непријатељске живе силе, а браниоцима Тврђаве омогућава консолидацију положаја.