У Збирци стране уметности Музеја града Новог Сада, од 22. децембра 2016. године биће постављена изложба под називом Новосадски фотографски атељеи (1854–1914.), ауторке Иване Јовановић-Гудурић.
На изложби ће бити прдстављен рад 14 најутицајнијих фотографа који су поседовали атељее у центру Новог Сада у другој половини 19. и почетком 20. века. Поставку чини више од 400 оригиналних фотографија из Фонда Музеја које сведоче о техничком и естетском развој портретне фотографије у 19. веку. Такође ова врста фотогрфија показује и многе елемнете материјалне и социјалне културе тога времена. Изложба ће посетиоце одвести у време када је одлазак код фотографа био посебан тренутак у животу поједница и читаве породице, када су се облачиле најлепше хаљине и одела, стављали шешири и различити модни додаци. Фотографски мајстори начинили су бројне портрете различитих генерација новосађанки и новосађана који су кроз ову врсту фотографија потврђивли свој новостечени статус припадника грађанске класе. Изабране фотографије прате текстови о узбудљивим животима и пословним каријерама самих фотографа, као и огласи из тадашње штампе кроз које су рекламирали своје услуге.
Свечано отварање изложбе је 22. децембра у 19 часова у Збирци стране уметности, Дунавска улица 29, Нови Сад. Изложбу ће отворити Боривој Миросављевић, новинар и мајстор фотографије.
Нови Сад у другу половину 19. века, након револуције 1849. године, улази разрушен, спаљен, са становништвом чији се број смањио скоро на трећину Почетком педесетих година почиње његова интензивна обнова и изградња. У централном градском језгру, зидају се једноспратне куће с локалима у приземљу и грађанским становима на спрату. У граду поново оживљава трговина, градска пијаца, занатство, а полако се активира и друштвени живот. Развој саобраћаја, ране индустрије, пољопривреде, трговине и занатства постаће кључни фактор и економског развоја и модернизације Новог Сада у другој половини 19. века.
Формира се грађанска класа која свој нови животни стил гради пре свега под јаким утицајем средњоевропских градских центара. Овај утицај одразиће се на различите сегменте живота – од уређења ентеријера, облачења, до образовања и стварањановихобичаја и културнихпракси.Напоследњимстранамадневнихлистова и годишњих календара све је више рекламних огласа. Њихова појава, односно широка употреба одраз је јачања грађанског друштва, које је подразумевало отвореност према јавности и дистрибуцију информација. Кроз тај вид рекламирања трговци су нудили најразличитију инострану робу, а занатлије своје услуге. Међу њима се од средине педесетих година почињу појављивати и огласи првих фотографа који пристижу у град.
Након повремених посета путујућих фотографа, први стални атеље у Новом Саду отворио је Георгије (Ђорђе) Кнежевић 1854. године, чиме почиње историја фотографске делатности на овом урбаном простору. Већ на самом почетку седме деценије 19. века, Кнежевић добија и прве конкуренте. Били су то Стефан Вулпе, Игњат Рајс, а нешто касније Игњац Функ и Јулијус Штерн. Атељеи неких од поменутих фотографа били су активни све до средине осме деценије, а њихов допринос развоју једне нове друштвене и културне праксе од непроцењиве је важности за културну историју Новог Сада. Увидом у портретне фотографије настале у првим новосадским атељеима уочава се јасно присуство тако званог Диздеријевог начина снимања, који је био опште прихваћен у Европи до средине осме деценије 19. века. Поред првих фотографских портрета Новосађана, ови фотографи су извели и пионирска снимања ван атељеа.
Јован Рехницер, један од најплодотворнијих новосадских фотографа, почиње рад 1874. године, а његов атеље у згради Матице српске на Главној пијаци биће активан наредних двадесет година.
На самом почетку девете деценије свој први фотографски атеље отвара Јосиф Сингер, који касније добија титулу краљевског фотографа. Он је остао упамћен као врсни портретиста и аутор првих разгледница с новосадским мотивима. У то време у граду раде и фотографи Рајман и Грујић, који се потписују као наследници Јована Рехницера.
Извесно време овде су боравили и „краљевски српски фотограф“ Васа Даниловић и Франц Регецки, који ће осамдесетих година постати чувени београдски фотографи. Крајем 19. Века рад почиње Дезидер Вајда, који је, уз Рехницера и Сингера, свакако био један од најзначајнијих „фотографа новосадског грађанства“. Сам почетак 20. Века обележиће рад Ивана Стојковића, који је био власник првог наменски грађеног фотографског атељеа у Новом Саду. Пратећи трендове у развоју фотографије у европским атељеима последњих деценија 19. века, ови новосадски фотографи уводе извесне новине у начину рада. Сценографије и реквизити приликом снимања постају разноврснији и раскошнији, крупни план доминира на портретима, а долази и до појаве нових формата. Фотографски мајстори све више снимају ван атељеа, остављајући тако иза себе визуелна сведочанства важних догађаја из локалне историје.
Портретна фотографија у 19. веку
Популаризацији фотографског портретисања, која ће започети шездесетих година 19. века, пре свега је допринео изум познатог француског фотографа Андреа Адолфа Диздерија (André Adolphe Disdéri). За њега би се могло рећи да је увео радикалан преокрет у фотографском занату, и да је један аспект развоја фотографије неповратно преусмерио ка домену масовне културе. До тада су фотографије због своје високе цене биле доступне само припадницима богатијих слојева друштва, што је резултирало малобројном клијентелом у фотографским атељеима. Године 1854, Диздери конструише камеру са четири сочива, која је истовремено могла да произведе осам различито компонованих портрета. Фотографија (контакт копија) обрезивала се на димензије 8,5 х 5,5 цм, а затим каширала на картонску подлогу величине приближно 10 х 6 цм. Због величине која је одговарала посетници, нови тип фотографског портрета назван је carte de visite. Диздеријев патент обезбедио је фотографији масовну производњу, чије је оправдање било искључиво у нивоу економских законитости – цена осам или дванаест фотографија постаје нижа од цене једне фотографије већег форамата.
Правац ка масовној производњи фотографије потврђен је 1855. године на Великој индустријској изложби одржаној у Паризу. Носиоци њеног даљег развоја и ширења били су припадници друштва који у 19. веку, постепено улазе у свет благостања, доколице и потрошње.
Императив жеље за постизањем репрезентативности битно jе утицаo на естетику фотографског портрета. Најчешће се користи „цела фигура“ јер је кроз њу долазио до изражаја репрезентативни моменат, како модела, тако и атељеа. Позирање модела је такође било крајње конвенционално и типизирано. Циљ је био да особа буде представљена као прави представник своје друштвене класе, без индивидуалних особености и уз одсуство емоција. У жељи да се што више удовољи клијентима, фотографи почињу све више да користе ретуш.
Крајем шездесетих година 19. века, када је реч о опреми атељеа, у моду улази осликана позадина, која је требало да дочара неки природни амбијент или простор раскошних салона. Уз овакве позадине у атељее се уводе и луксузнији реквизити, попут фотеља, сточића, комода различитих стилова.
Портретна фотографија долази до изражаја и као једно од главних средстава визуелизације новог породичног концепта у другој половини 19. века. Прве фотографије подразумевале су двојне портрете брачних парова, портрете нуклеарних породица или само деце. Управо је то разлог што се тим фотографијама, као и албумима насталим током 19. века, често додаје предзнак породични.
