Иако Одељење за културну историју поседује веома богате колекције примењене и ликовне уметности, затим збирке старих фотографија и архивалија, одевног и декоративног текстила, књига, часописа и музикалија, као и многобројне личне предмете Новосађана, на овој поставци је изложен углавном крупан материјал, распоређен у виду амбијентално-стилских или садржајних целина. У хронолошком редоследу изложене су слике, скулптуре, намештај, сатови, огледала, лустери и лампе, теписи, предмети од метала, порцелана и стакла, музички инструменти и неколико предмета из Одељења за етнологију, карактеристичних за националне заједнице из околине града.

Нови Сад је своје слободе издејствовао половином 18. века и, од тада, његов развој огледао се у јачању грађанског слоја који је имао довољно средстава и могућности да живи на начин како се живело у средњој Европи. Управо тај развој могуће је сагледати на поставци која почиње целином везаном за 18. столеће. Овај период илустрован је иконама и црквеним предметима које су израдили најзначајнији новосадски и војвођански мајстори, затим предметима од кованог гвожђа пореклом са Тврђаве и њеног барокног подграђа, као и комадима намештаја који су дела немачких мајстора. Стилски најчистију целину представљају три сегмента у којима су изложени предмети и намештај из епохе бидермајера, који је за нашу средину био веома карактеристичан током прве половине 19. века. Представљени експонати добијају на значају и због тога што је велико страдање града 1848. године скоро у потпуности уништило покретне инвентаре новосадских кућа. Бидермајерски комади намештаја, луксузни предмети примењене уметности и слике различитих жанрова радови су војвођанских и средњоевропских мајстора. Период обнове града, повећање богатства и куповне моћи Новосађана најбоље приказују сегменти са амбијенталним целинама карактеристичним за другу половину 19. века. Новостечене потребе за луксузом огледају се у раскошним комадима намештаја, огледала и разноврсног посуђа. Намештај у стилу историцизма, првенствено неорококоа и алтдојча, посебно је био омиљен у војвођанској средини, а набављан је подједнако у домаћим и иностраним центрима.

Већи део изложбе посвећен је и оним особама које су Музеју, а самим тим и Новом Саду, поклониле велики број предмета, готово читаве покретне инвентаре својих домова. Породична наслеђа проф. Десанке Костић, Данице Лучић, Радојке Вучетић и других одсликавају садржајну разноврсност грађанских колекција у првој половини 20. века. Један од највећих изложених легата је и онај који је Новом Саду поклонила позната оперска певачица Меланија Бугариновић.

Све наведене целине допуњене су сликама и скулптурама из ликовне збирке Музеја. Углавном су то српски сликари који су живели или често боравили у Новом Саду. У 18. веку били су то Георгије Стојановић, Васа Остојић, Димитрије Бачевић, Теодор Димитријевић Крачун, Стефан Гавриловић и други. Следе их наши велики сликари прве половине 19. века (Никола Алексић, Јован Клајић, Петар Чортановић), а затим и мајстори друге половине столећа (Стева Тодоровић, Урош Предић). Богату колекцију српског сликарства прве половине 20. столећа презентују неки од најбољих уметника: Сава Шумановић, Младен Јосић, Миливој Николајевић, Михајло Петров, Миленко Шербан, Васа Ешкићевић, Богдан Шупут, Сава Ипић и многи други сликари и вајари. Веома је интересантна и група слика са мотивима Новог Сада, у неким случајевима давно несталим ведутама града.