Битка код Петроварадина 1716.
Петроварадинска стена миленијумима заузима изузетно повољан војно-стратегијски положај на средњем делу Подунавља. Доминантна позиција омогућавала је потпуну контролу над магистралним речним и сувoземним саобраћајницама, укључујући и читав регион, а природно окружење, богато животним ресурсима, обезбеђивало је логистичку подршку сваком војном гарнизону, локалном становништву и бројним путницима. Капитални потенцијали стратешке позиције Петроварадина представљали су изазов за империјалне тежње великих сила. Тиме је, неминовно, на преломима историјских збивања током драматичних догађаја, овај фрушкогорски обронак стекао водећу позицију међу граничним утврђењима. Од праисторије до данас Петроварадинска тврђава представља капију Југоисточне Европе – Гибралтар на Дунаву.
У низу ратова који су се догодили на овим просторима у прошлости, посебно се током нововековне историје истичу аустријско-турски ратови. Судари две континенталне империје на Дунаву и притокама обележили су ову ратну епоху новог доба. Након више од 160 година османске доминације Панонском басеном односно Угарском, од 1526. до 1691. године, снажна контраофанзива аустријске царске армије, после неуспеле османске опсаде Беча 1683. године, условила је повлачење османлија ка централном Балкану.
Великим Бечким ратом (1683-1699) и након тога потписаним миром у Сремским Карловцима 26. јануара 1699. године, успостављена је нова граница на Сави и Тиси између Хабзбуршке монархије и Османског царства. Захваљујући низу великих победа које је аустријска војска извојевала заузимањем Будима 1686. године, битком код Харшања 1687, битком код Сланкамена 1691, одбраном Петроварадина 1694, заузимањем Београда 1688. године, и коначним тријумфом, битком код Сенте 1697. године, османска империја, тешко поражена, задржала је само југоисточни, доњи део Срема, док је Аустрија, ослободивши Петроварадинску тврђаву 1691. године, загосподарила фрушкогорским делом Срема.
Пред Битку
Карловачким миром, потписаним уз посредовање Енглеске и Холандије, требало је да се осигура 25-годишњи прекид ратовања између савезница хришћанске Свете лиге: Аустрије, Русије, Пољске и Венеције са једне стране и османског царства са друге стране.
Историјске околности у периоду 1703-1716. године биле су условљене јачањем османских позиција, пре свега стабилизацијом прилика унутар државе. На иностраном плану, успешна ратна кампања против царске Русије и преузимање Мореје од Венеције, која је у дефанзиви у односу на све агресивнију политику милитаристичких кругова у Цариграду на челу са великим везиром Дамад Али-пашом, зетом султана Ахмеда III, доводи до директног угрожавања договореног мира.
Принц Еуген Савојски, председник дворског ратног савета, свестан османске опасности, благовремено припрема царевину за рат. Врши мобилизацију и концентрацију армије из целе Монархије ка Петроварадину, као и сву неопходну логистичку подршку ратној кампањи, укључујући и припрему Петроварадинске тврђаве, која од почетка градње 1692. године представља најважнију и најмоћнију фортификацију према османској империји.
Велики везир, са армијом, према проценама извора, до 200.000 ратника, креће из Београда крајем јула 1716. године, да би од 2. августа ова огромна војна сила почела да пристиже у логор заштићен борним колима на брду Везирац, наспрам Петроварадинске тврђаве. У истом периоду Еуген Савојски преко понтонских мостова на Дунаву, пребацује царску војску са бачке стране из логора у Футогу и Рацкој Вароши – данашњем Новом Саду у простор Тврђаве на сремској обали.
Распоређујући своје чете испред заштитних ровова истуреног дела фортификације Хорнверка, у намери да у потпуности опколи Тврђаву, велики везир наређује јаничарима ужурбано копање шанчева ради што ближег прилаза Петроварадину. Увидевши намере Османлија да изврше продор у спољњу линију одбране (ретраншмане -Транџамент), Еуген Савојски такође током 3. и 4. августа, уз жестоке окршаје, ефикасно утврђује одбрамбене инсталације према непријатељу и припрема своју армију, од око 80.000 војника, за енергичан напад.
Царска војскa Хабзбуршке монархије
Војску Хабзбуршке монархије, под командом принца Еугена Савојског и његових фелдмаршала Јаноша Палфија, Александра Виртембершког, Зигфрида Бројнера, Макса Штаремберга, Георга Лефелхолца и других, чинили су бројни припадници европских народа (Аустријанци, Немци, Мађари, Италијани, Холанђани, Каталонци…) укључујући и Србе. Поред одличних команданата, ова армија добро увежбаних војника, формирана је од регуларне и граничарске војске и искусних лађара и интенданата. Имала је тешку и лаку кавалерију– коњицу: кирасире, драгоне и хусаре формиране у преко 180 ескадрона са око 30.000 коњаника. Инфантерија–пешадија је била устројена од гардиста, мускетара, стрелаца, прецизних стрелаца–снајпериста, гренадира, затим артиљерије, инжињерије, понтоњерије и формирана у 67 батаљона са око 50.000 војника. Артиљерија је бројала 80 топова и мерзера. Царску резерву су сачињавали гарнизони у Горњој тврђави, Хорнверку и Кронверку са око 7.000 војника–пешадије, коњице и позадинских трупа, док је на бачкој страни код Римских шанчева у деташману била стационирана јединица од 3.000 коњаника. Поред великих војних бродова ратне морнарице, царска армија је била састављена и од граничара, милиције, лаке коњице и шајкаша, које су чинили српски ратници.
Ток Битке
У одсудним моментима пред битку Еуген Савојски и његова царска команда извршили су борбени распоред јединица поретком у неколико позиција. У центру се налазила пешадија ушанчена на Транџаменту, на десном крилу је био мањи део коњице, док је лево крило чинилa већина коњаника и додатна пешадија. Артиљерија је била распоређена по батеријама иза борбених линија, док су ратна флотила и шајкаши са својих шајки били спремни да са Дунава дејствују на положаје непријатеља.
Током 4. августа Савојски je планирао да напад започне сутрадан у зору. Сходно томе је и настојао да што пре заврши пребацивање војске у Тврђаву. Међутим, неприлика у виду снажне олује која је покидала понтонске мостове опасно је претила да угрози читаву операцију. Захваљујући великом пожртвовању шајкаша и инжињерије мостови су преко ноћи поново монтирани, војска је успешно распоређена на борбене положаје у Петроварадину и напад је могао да крене.
У 7 сати ујутро 5. августа 1716. године на дан Марије Снежне отпочео је напад хришћанске армије на положаје османске војске. Прво су се сударили царска пешадија и јаничари. После успешног пробоја јаничарских редова, уследио је напад и на османску артиљерију. Савојски одмах издаје команду директног напада царске коњице са левог крила из правца Васерштата према главном османском логору. Међутим, у рововима Транџамента долази до дефанзиве царске пешадије и јаничари предузимају оштар контранапад, продирући ка бедемима Тврђаве. Моћан удар царске коњице са оба крила ослабио је напад јаничара, док је царска пешадија жилавим отпором задржала положаје и омогућила даљи жесток продор коњице која је прегазила спахијску коњицу и упркос артиљеријској ватри енергичним налетом пробила бедем од борних кола и продрла до самог везировог шатора. Консолидована царска пешадија такође предузима напад. Јаничари и спахије укљештени и остављени без помоћи татарске коњице, панично се повлаче према главном логору. Велики везир у очајању покушава да врати војску у борбени поредак, али бива смртно рањен и евакуисан са пророковим барјаком у Карловце где умире. Османска војска, потпуно разбијена, у хаосу се повлачи ка Београду. Царска армија осваја читав терен и у потпуности односи победу. До поднева, после пет сати драматичне борбе, битка код Петроварадина је била завршена.
После Битке
Прву вест о великој победи хришћанске армије над османском војском у бици код Петроварадина лично је Ратном савету послао Еуген Савојски и то из шатора великог везира Дамад Али-паше. Из каснијих извештаја сазнали смо о огромној количини заплењеног ратног материјала: оружја, муниције, намирница, камила, застава и комплетног главног логора са везировим шатором.
Иако кратког трајања, ова крвава битка однела је и велики број жртава. На основу познатих извора лицитира се са бројем погинулих. Углавном, процењује се да је царска армија имала је око 3.000 погинулих, док се број страдалих Османлија креће око 6.000.
Битка код Петроварадина представља капитални догађај из наше завичајне прошлости и један од пресудних момената у историји југоисточне Европе у XVIII веку. Тежак пораз султанове војске за дуже време је прекинуо империјалне походе Османлија према централном европском простору, а чврсти бастиони Петроварадинске тврђаве постају неосвојива гранична заштита Хабзбуршке монархије и царског града Беча.
Успешном одбраном Петроварадина велики војсковођа Савојски није прекинуо своју херојску епопеју. Незаустављив, одлучно наставља офанзиву против непријатеља. После неколико дана одмора у Рацкој вароши и одржаног свечаног благодарења за победу Te Deum – Тебе Бога славим уз помен погинулима 8. августа, кренуо је са војском ка банатској равници. Убрзо, још једном победничком операцијом ослобођен је средином октобра утврђени Темишвар, седиште пашалука и целог Баната. Почетком новембра, на путу ка главном циљу – Београду, царска војска ушла је у Панчево. Током 1717. године Еуген је почео припреме за напад на Београд. И ова, иако изузетно ризична и комплексна војна операција, од огромног значаја, ремек-дело ратне вештине Еугена Савојског, завршена је потпуним успехом. Београдска тврђава је од августа 1717. године у хришћанским рукама, док се тешко поражена османска војска великог везира Халил-паше у расулу повукла ка Смедереву и даље на југ.
Суoчено са низом разорних пораза Османско царство било је спремно на преговоре. Након две године ратовања и Аустрија је желела прекид рата. Уследило је потписивање Пожаревачког мира 21. јула 1718. године којим је Хабзбуршка империја померила своје границе на југ, запосевши поред Београда цео Срем и Банат, затим северну Србију као и посавину у Босни. Резултате ове успешне ратне кампање Аустрија је успела да задржи до новог рата са Османлијама и Београдског мира 1739. године када се граница за дуже време усталила на Сави и Дунаву.
Царска Војска Османског царства
Османска војска, под командом великог везира Дамад Али-паше и високих чланова ратног већа беглербега Румелије Сари Ахмеда, беглербега Анадолије Турк Ахмеда, реис-ефендије Мустафе, јаничарског аге, татарског хана и других старешина сакупљена је из свих делова царства. Недовољно припремљена била је састављена, према проценама извора, од 40.000 јаничара најспособније пешадијске војске који су били ударна снага султанове армије, 30.000 спахија припадника елитне коњице, око 20.000 татарских коњаника који су одметнути вршили насиља по сремским селима, 12.000 арнаутских коњаника, више десетина хиљада помоћних трупа, као и одређен број Влаха, Грка и Египћана. Артиљерија је располагала са око 150 пољских топова великог и малог калибра и кратких топова мерзера који су дејствовали као минобацачи. Моћна османска флота на Дунаву имала је 30 фрегата, 6 галија и велики број шајки.
Симболи Битке
Данас 2016. године, 300 година после битке код Петроварадина, овај велики догађај оставља дубок траг у нашој историји, верском празновању и културном наслеђу. Поред чињенице да је ова битка предмет дугогодишњег проучавања, редовног свечаног богослужења и извориште бројних артефаката и сећања, у локалном окружењу то се, имеђу осталог, посебно очитује у топонимима који нас свакодневно подсећају на ову велику битку: Алибеговац, Карагача, Татарско брдо, Занош, Везирац везани су за личности и догађаје из овог ратног окршаја. Нарочито се на брду Везирац истиче меморијални споменик битке, упечатљиви велики бели мермерни крст, постављен од стране официра петроварадинске регименте на положају шатора великог везира.
Шатор, ексклузивни командни центар османског војсковође, заштићен унутар главног логора својим се значајем, величином и отменошћу, као симболом моћи Османске империје, доминантно истицао међу 50.000 осталих ратних шатора, како у бици тако и у каснијим визуелним интерпретацијама битке.
Битка код Петроварадина у народу позната као „Битка на Везирцу“ или „Битка на Текијама“ неизоставно се веже за култни симбол Марије Снежне, која се празнује 5. августа. На путу између Петроварадина и Сремских Карловаца, на месту исламске текије и претходних хришћанских богомоља, подигнута је Богородичина црква, посвећена Марији Снежној односно „Госпи Текијској“. Црква на Текијама чува спомен на ову велику битку и заштитничку улогу Богородице Марије. Наиме, по предању снег односно олујно невреме помогло је Еугеновим хришћанским ратницима да победе промрзле османске нападаче. Велики углед Марије Снежне негује се и кроз причу да је принц Еуген наручио копију Богородичне иконе из базилике Санта Марија Мађоре (Света Марија Велика) у Риму, да би је носио у војне походе и након победе у знак захвалности, поклонио цркви на Текијама. Сваке године молитвеном свечаношћу обележава се чудотворна „Госпа Текијска“ и успомена на њену помоћ током битке у цркви на Текијама којa се сматра великим светилиштем.
